Pi­še: Če­do­mir An­tić


Dr Ra­do­van Ka­ra­džić, pr­vi pred­sjed­nik Re­pu­bli­ke Srp­ske, dra­kon­ski je osu­đen u pro­ce­su ko­ji ne­ma mno­go ve­ze sa su­đe­njem za rat­ne zlo­či­ne. Od su­da ko­ji za smrt 30.000 Sr­ba ni­je osu­dio ni­ti jed­nog Bo­šnja­ka ili Hr­va­ta. Od su­di­ja ko­ji su po­ka­za­li pri­stra­snost, ne­ra­zu­mi­je­va­nje za isti­nu i ba­ha­tost... Osu­đen je od usta­no­ve ko­ju su Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve i ne­ko­li­ko nji­ho­vih evrop­skih sa­ve­zni­ka stvo­ri­le za Sr­be i Hu­te. Pri­vre­me­nog su­da ko­me SAD ne­će da ustu­pe svje­do­ka, a ka­mo­li da pri­hva­te nje­go­vu ili bi­lo či­ju ju­ris­dik­ci­ju.
Ka­ra­džić je osu­đen za naj­te­že zlo­či­ne, za ge­no­cid, pro­gon... Ta­kvom pre­su­dom, po­slije pro­ce­sa na ko­me se po­ka­za­lo da su po­je­di­ni Sr­bi­ma pri­pi­sa­ni zlo­či­ni bi­li in­sce­ni­ra­ni od stra­ne sa­mih Mu­sli­ma­na/Bo­šnja­ka ka­ko bi bi­la iza­zva­na voj­na agre­si­ja NA­TO-a na Voj­sku Re­pu­bli­ke Srp­ske, ja­sno je do­ka­za­no da je Ha­ški tri­bu­nal jed­na po­li­tič­ka usta­no­va pod kon­tro­lom si­la ko­je su i sa­me uče­stvo­va­le u gra­đan­skom ra­tu u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni.
U BiH su to­kom gra­đan­skog ra­ta iz­vr­še­ni broj­ni, te­ški zlo­či­ni. Ipak, već na sa­mom po­čet­ku ra­ta po­sta­lo je ja­sno da vo­đa­ma Mu­sli­ma­na i nji­ho­vim za­štit­ni­ci­ma u SAD i EU cilj ni­su ni mir, ni pra­ved­no rje­še­nje, već pot­pu­ni po­raz i obes­pra­vlji­va­nje srp­skog na­ro­da. Iza­zva­li su rat. Puc­nji­ma funk­ci­o­ne­ra SDA na Ba­ščar­ši­ji na sva­to­ve, snaj­per­skom puc­nja­vom mu­sli­man­skih voj­ni­ka po gra­đa­ni­ma ko­ja se za­vr­ši­la po­ku­ša­jem lin­ča srp­skih vo­đa u ho­te­lu „Ho­li­dej in”, ali i či­nje­ni­com da su to­kom 1991., da­kle pri­je po­čet­ka ra­ta, me­đu ne­ko­li­ko sto­ti­na po­gi­nu­lih u BiH čak 70 od­sto či­ni­li Sr­bi i pri­pad­ni­ci JNA. Od­bi­ja­ju­ći Ku­ti­lje­rov plan uoči ra­ta, Izet­be­go­vić i ame­rič­ki di­plo­ma­ta Ci­mer­man od­lu­či­li su da srp­ski na­rod sta­ve pred svr­šen čin, kr­še­njem usta­va na­met­nu­li su mu dr­ža­vu u ko­joj je obes­pra­vljen i u ko­joj bi, da se ni­je bra­nio, bio pro­go­njen.
Srp­ski na­rod je kr­še­njem ustav­nih pra­va, ne­le­gal­nim re­fe­ren­du­mom o ne­za­vi­sno­sti ko­ji ni­je ni uspio - jer Mu­sli­ma­ni i Hr­va­ti ni­su po­sti­gli kva­li­fi­ko­va­nu ve­ći­nu za pro­gla­še­nje ne­za­vi­sno­sti (a ipak su to uči­ni­li i za ta­kav čin do­bi­li pri­zna­nje SAD i sa­ve­zni­ka) - osu­đen na rat. U ra­tu je bi­lo zlo­či­na na sve če­ti­ri stra­ne (srp­skoj, mu­sli­man­skoj, hr­vat­skoj i mu­sli­man­sko-auto­no­ma­škoj). Zlo­či­ni u Sre­bre­ni­ci, Pri­je­do­ru, Fo­či i Sa­ra­je­vu ko­je su po­či­ni­li Sr­bi pred­sta­vlja­ju naj­te­že zlo­či­ne tog ra­ta, ali i sa­mi Sr­bi bi­li su, uglav­nom sra­zmjer­ne, žr­tve dru­gih. Po­slije vi­še od dvi­je de­ce­ni­je tre­ba pro­su­di­ti i o prav­di ko­ja je usli­je­di­la. Po­red ha­ške ne­prav­de, iz­o­sta­la je čak i sim­bo­lič­na prav­da de­se­ti­na­ma hi­lja­da srp­skih žr­ta­va ovog ra­ta od stra­ne pra­vo­su­đa Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Srp­ski na­rod i Re­pu­bli­ka Srp­ska su me­ta di­vlje šo­vi­ni­stič­ke i ra­si­stič­ke mr­žnje ko­ju u pra­vil­nim raz­ma­ci­ma pod­sti­ču iz Va­šing­to­na i Lon­do­na. Ka­kvo su­o­ča­va­nje oče­ku­ju od srp­skog na­ro­da ka­da su ha­ški eks­per­ti od­re­di­li da je u Sre­bre­ni­ci po­či­njen ge­no­cid dok je u NDH (da­kle i Ja­se­nov­cu!) po­či­njen tek te­ški zlo­čin. Mi­sle li da je pra­ved­no osu­di­ti srp­skog po­li­ti­ča­ra ko­ji je stao is­pred na­ro­da u te­škom ča­su za sve zlo­či­ne, na­met­nu­ti ci­je­lom na­ro­du ja­ram ko­lek­tiv­ne kri­vi­ce, dok su abo­li­ra­li sve zlo­či­ne ko­ji su po­či­nje­ni nad srp­skim na­ro­dom? Da li vi­de šta su uči­ni­li Bo­šnja­ci­ma po­li­tič­ki ka­no­ni­zu­ju­ći bez­du­šnog vjer­skog fa­na­ti­ka ko­ji je svo­je­vre­me­no pri­znao da je za svo­je ci­lje­ve spre­man da stu­pi u rat? Gdje su sti­gli stva­ra­ju­ći kli­mu u ko­joj ak­ti­vi­sti­ki­nje udru­že­nja „Maj­ke Sre­bre­ni­ce“ osu­đu­ju ras­pra­vu o ha­škom su­du pred Uje­di­nje­nim na­ci­ja­ma 2013, a ka­sni­je jav­no gr­le i lju­be čo­vje­ka op­tu­že­nog da je klao Sr­be, a jed­no­me i is­ko­pao oči? Bra­ni­le su i biv­šu port­pa­ro­lku tu­ži­la­štva ko­ja, iako osu­đe­na od istog su­da, ni­je htje­la da pla­ti ka­znu, ni­ti je nje­na dr­ža­va že­lje­la da je is­po­ru­či... !? Zbog se­dam (7) da­na za­tvo­ra ko­je tre­ba da od­slu­ži!
Osu­đen od ova­kvog su­da, Ra­do­van Ka­ra­džić ni­je ni osra­mo­ćen, ni po­li­tič­ki po­gu­bljen ni­ti isto­rij­ski pre­cr­tan. Imao sam mno­go za­mjer­ki i re­zer­vi na Ka­ra­dži­će­vu po­li­ti­ku dok je bio pred­sjed­nik Re­pu­bli­ke Srp­ske. Da­nas, on, me­đu­tim, vi­še ni­je biv­ši šef dr­ža­ve, ni­ti od­bje­gli op­tu­že­ni, a ni­je ni osu­đe­ni rat­ni zlo­či­nac. Da­nas je Ka­ra­džić po­li­tič­ki za­tvo­re­nik, žr­tva im­pe­ri­jal­ne se­bič­no­sti Sje­di­nje­nih Dr­ža­va i Bri­ta­ni­je. Dr­žavâ ko­ji­ma se ni­ka­da ne­će sve­ti­ti srp­ski na­rod, u do­bru i u zlu že­ljan da bu­de dio nji­ho­ve kon­ti­nen­tal­ne po­ro­di­ce - a one ga ne­će. Sve­ti­će im se upra­vo po­li­tič­ki unu­ci Ali­je Izet­be­go­vi­ća. Mi­sli­li su, ti me­di­o­kri­te­ti iz Va­šing­to­na, Lon­do­na i Pa­ri­za, da mo­gu da u svo­joj ne­po­šte­noj po­li­ti­ci pre­ma islam­skom svi­je­tu ko­ri­ste srp­ski na­rod kao ku­sur... Sa­da je ta po­kva­re­na po­li­ti­ka do­šla na na­pla­tu.
Od­la­ze­ći na od­slu­že­nje pre­su­de ko­ja je u stva­ri smrt­na ka­zna, Ka­ra­džić sva­ka­ko zna da ni­je osu­đen zbog ci­vi­li­nih žr­ta­va ko­je su mo­gle bi­ti iz­bjeg­nu­te da su Sr­bi­ma da­ta ona pra­va ko­ja uži­va­ju svi dru­gi evrop­ski na­ro­di. Žr­ta­va ko­ji­ma su, za raz­li­ku od ubi­je­nih Sr­ba, di­rekt­ni kriv­ci u vi­še od hi­lja­du slu­ča­je­va sank­ci­o­ni­sa­ni u Ha­gu, Be­o­gra­du, Za­gre­bu, Sa­ra­je­vu... On od­la­zi u za­to­če­ni­štvo iz istih raz­lo­ga zbog ko­jih je ubi­jen vožd Ka­ra­đor­đe Pe­tro­vić. Iz istih raz­lo­ga zbog ko­jih je Sv. Pe­tar Ce­tinj­ski ve­li­ki. Po­put ne­sreć­nog gro­fa Đor­đa Bran­ko­vi­ća, s po­čet­ka 18. vi­je­ka, on od­la­zi u vječ­no rop­stvo, ali osta­ju nje­go­vi ide­a­li i na­rod ko­ji je od­bra­nio.
Pam­ti­će­mo ga i sla­vi­ti. Sta­ja­će me­đu na­ci­o­nal­nim ve­li­ka­ni­ma i mu­če­ni­ci­ma do­kle god ži­vi ije­dan Sr­bin.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)